Tako su se sastali u staro vrime čovjek i medved u šumi. Ondakare su znali ljudi njemucki a životinja razumijevala ljucki razgovor. Pa se, da ti kažem, pobratiše medved i čovjek te su već vazda bili zajedno. Medved bi ugrabio a čovjek ćevap načinivte podjelio. Eh, baš im dobro bilo! Svega su imali a ništa ne željeli.Onda bilo nekako, udrila kiša krupna inepogodna, a oni ti se, džanane moj, uvukoše bogme u nakvu rupetinu u pećini stini. Tu se zakloniše pa legoše da umor povrate. Leži striku uz insana ko majka uz naranče čedo svoje. Istom će čovjek: „Hajde se ti striko okreni na drugu stranu“ „A ja rašta?“ kazaće medved. „Hajde okreni se, borati, smrdiš iz ustiju!“ Okrene se medved pa nikom ni mukajet.
Kad u jutru grassu sunce a medved će probudit pobratima čovjeka: „Ustaj žurno pa zmi onu sikiru pa mi razlupaj glavu“ . „Bog ti pomogo, da te nijesu šejtani spopanuli, man se toga, gje ću ja tebi glavu razlupat?“ – „Ama, rekoh, pa ako te nije volja a ja ću te zagnjavit.“
Kut će jadan insan već uze šjekiru te udri medonju poglavurini. I komadmu lubanje osiko. Sat će medved: „Hajde ti mirno pobratime svojim putem a ja ću svojim. Danas na godinu, da si došo ope vamo, da se ope sastanemo.“
I ta godina došla pa prošla pa ti se pobra ope sastala. Kazaće medved: „Glegji de pobro je l mi već zarazlona glavi?“ – „Jest bogami, istom se vidi ama ti nije već ništa“ – „Eto vidiš čovječe, ta mi je rana zarasla a ona ne može nikako što si me riječju posiko. Idižurno otolem jer ćeš krv platiti“
Odanda već se ne paze nikako čovjek i medved.
Priča zapisana na planini Treskavici od jednog neimenovanog Bošnjaka 1885.godine i objavljena u ediciji ETHNOLOGISCHE MITTEILUNGEN AUS UNGARN, prof.dr.Anton Herrman